Tu negde oko podneva, na dan jučerašnji zavejani, Svetog Savu, u mojoj kući udobno toplo i čekam sestru sa proslave iz škole. Napolju moj kuca Muki ne pomalja nosić iz kućice, od noćas napadalo dobrih petnestak santimetara snega. Eh, januaru, januaru, iznenadi nas snegom, pa još na Svetog Savu!
I tako, prošlo podne, kad ti moj kuca Muki zalaja. Ma kakvi zalaja! Zarlauka!
Zašto kuče arlauče uvek pogledam. Da ne budem neobaveštena, je li, a i pošto sam „slepo crevo“ ovog mog sela, da vidim koji je to radoznalac zalutao.
Pogledam napolje, niko! Popnem se na sprat, pa pogledam sa terase, opet niko. Otvorim vrata pa izadjem i obidjem kuću, niko. E, Muki, Muki! Postao si lajavac bez razloga!
Odsedim ja malo u toploj kući, stiže sestra, kaže:
- Jesi videla kretena?
- Kakvog kretena? I kojeg, ima ih...
- Ma ovog na putu?
- Ne, šta je bilo.
- Izleteo.
- Gde bre izleteo?
- Ovde kod nas.
Ne budem lenja, obujem ti ja čizme, obučem jaknu, stavim kapu, pa da vidim kretena. Kad ono, da jeste, jeste! Ravno parče puta, doduše ne baš idealno očišćeno, tačnije, idealno neočišćeno, a on sleteo u jarak. Da je drugačije vreme, rekla bih da je i on trenirao za obaranje brzinskog rekorda baš tuda, kao i mnogi drugi, ali po ovom snegu.. A možda se nešto desilo, te pridjem ja da se informišem.
- Dobar dan!
- Kakav crni dobar dan sestro, sletesmo s puta!
- Nego, jeste dobro, nema povredjenih?
Lik 2 me pogleda, pa odgovori:
- Nema, nema. Jedino sam se jedva izvukao iz kola, pojas me stegao.
- E, a zato se ja nisam ni vezao! Nego sam se u volan udario- dodaje Lik 1.
Znači ovako, vezivanje, 1 bod i 5.000 dinara. Dooobro!
- Pa pusti, živi smo – nastavlja Lik 2.
- E, zamisli da je čula moja žena lomljavu, samo što sam prekinuo razgovor s njom mobilnim – ubacuje se Lik1.
Da ne omašim, ja pitam.
- Imate slušalicu za mobilni?
- Ma kakvi! Ta skalamerija nije za mene, ni oni blu tutovi i šta ti ga ja znam. Dok ga ja ne uzmem u ruku...
Doobrooo, znači to je još 5 bodova i još 5.000 dinara.
- Pa dobro, sleteli ste, a što ste sleteli? – ipak pitam ja, onako bojažljivo.
- E sestro slatka! Taman nagazih kad izadjoh iz one krivine (te pokaza u daljini negde na horizontu prvu krivinu odatle), uhvatih sredinu, kad naidje idiot iz suprotnog pravca. I zamisli, neće da se skloni! Ablendovao sam mu, ablendovao, svirao, ništa! Zapeo pa vozi!
- I šta je onda bilo?
- Pa ja morao da kočim da ga ne udarim, i zanesem se, i... Završismo u jarku.
Hm, nema svedoka, ali po priznanju, ovo bi bila bahata vožnja. Ne znam kol’ko je to bodova, ali ispod 10 sigurno nije. A ni ispod 20.000 dinara. A da ne pričam o neprilagodjenoj brzini što je 4 boda i još neka hiljadica.
- Ma dobro smo i prošli – nastavlja Lik 1. – Kakve su mi gume, ćelave, mogli smo da u voćnjaku završimo. Ili da onaj udari u nas.
Ćelave gume, tj. neispravni pneumatici su 5 bodova. A kaznica sitnica, zavisi od dobre volje, valjda, od 6 do 20 ’iljadarki.
- Nego, gde vam taj što nije hteo da se skloni?
- Pa otišo svojim putem! Eno, tamo smo se mimoišli.
Ja pogledam, ono jedno 300 metara dalje, vidi se dobro izrovan sneg po putu. Sve ne shvatam.
- Čekajte, pa je l’ on bio u vašoj traci?
- Jok, bre sestro! On je bio tu! Ded idi pa stani tamo! – Lik 1 posla Lika 2 da stane baš u sredinu one suprotne kolovozne trake. – Mi smo bili ovde! – Lik 1 sam stade, pa opkorači belu debelu po sredini, tj. mesto gde je izvirivala ispod neočišćenog snega.
Vidim ja, ovaj bi u cugu ostao bez dozvole na neko duže vreme, a i bez popriličnog finansijskog imetka. Kola su, onako na brzi pogled, čitava. Ko svaki uzoran gradjanin, rešim da ga upozorim.
- Znate, da vam je ovde sad policija, uf, uf i kad bi videli šta je sve bilo.... Evo, recimo, ćelave letnje gume po ovom vremenu bi vam bile 5 bodova...
- Što meni 5 bodova kad nisu moje gume!!!
- Nego čije su?
- Pa od Sretena sam uz’o kola! Nek njemu pišu bodove!
Lepo čovek i kaže. Sreten nije kupio nove gume, i on je kriv.
- Nego, Sreten, kaže, neće da vozi jer nije registrovan!
Odćutim koji minut, pa pokušam opet da ih upozorim, makar za ubuduće. Sad su svi živi i zdravi, ali ko zna šta može da se desi.
- Ali stvarno bi morali malo pažljivije da vozite. Znate, policija...
- Ma nemoj se ti meni, sestro, da brineš za policiju! Koje ti je ovo selo? Beogradu pripada, je l’? E pa, od mog kuma zet je glavni za te kazne, i ništa ti ja ne bih platio. Eno, onomad kad me jedan zaustavio, ’teo tablicu da mi skida i da me odma’ vozi u stanicu. Nego mu kažem ja, nemoj brate, da se sramotim. Gde ću pred ljude ovakav, pa sa Svetog Jovana idem, vidiš da očima prevrćem, popilo se, daj me puštaj da spavam, ili da zovem kumovog zeta da ti on kaže. I ništa, moradoh da ga zovem, probudih ga u tri ujutro, a jes’ dobar čovek! I važan! Odmah su me pustili!
Gledam ja, i ne verujem. Podjem da, onako diskretno, proverim odakle su, koja im je registracija, kad cvrc. Ne lezi vraže. Tablica prljava ne može biti prljavija. A to mu dodje...
Ma šta ja uostalom i računam! Nek se izvlači sam kako ume i zna! Ovakvom dilberu je najveća kazna što mu je moja seka kroz onako malo otvoren prozor od kola, čisto da ne pobegne prase, dobacila retoričko pitanje „Kako uspe, čoveče, ovako da sletiš!“ i onda ’ladno skrenula u naš neočišćen sokak i poskakujući, parkirala u garaži...
Muki je prestao da laje jedno tri sata posle. Toliko je trajalo njihovo jarkovanje!
Nego, da poseljm ja link toj spominjanoj policiji cisto da vide kakvih imaju medju sobom.