Mica je u Seloševicu došla kada se udala za, Bog da mu dušu prosti, pokojnog čika Peru. Upoznala ih sestra od strica Micina, Dragica, koja se koju godinu pre udala za Svetozara iz tog sela.
Dragica je, inače, do skora bila poznata kao narikača kakve nema u kraju. Nije bilo sahrane u Seloševici i okolini na koju je nisu pozivali. Ako nema Dragice, kao da nije bilo ni sahrane. Obično bi došla dan ranije, da se raspita ko plaća.
- Aha, znači da spomenem ujaka i ujnu, ali nikako strikana! – dobro bi zapamtila ko daje novac da na grobu, pored otvorene rake „oplakuje“ pokojnika, da se čuje makar do susednog sela.
Dar je nasledila, pričalo se, od tetke Dare, koju su svi znali po čuvenju, ali niko se više sećao ni kako je izgledala, a ni kakva je narikača bila. Dragica je posao razradila dobro. Ljutio se, isprva muž Svetozar, ali kada je počeo ne mali novac da pristiže, a uz novac i djakonije sa daća, ćutao je. Malo, malo, i on je počeo da hvali ženu, kada sedne uveče ispred prodavnice u centru Seloševice.
- Kad moja Dragica zapeva, ma ima mrtvi da suzu puste! – znao je da kaže.
Dragica je, radeći po kući i oko stoke onako svakodnevno sve u pola glasa smišljala kako će da nariče ako je umro mlad, a kako ako je baba. Imala je repertoar poveliki, bez razlike je mogla da se snadje koga god da treba sahraniti uz naricanje. Izveštila se i da joj zaiskri suza u pravom trenutku. Ako neće sama, onda mokrom maramicom, koju je držala spremnu u ruci, ovlaži obraze, pa okrene kao uplakano lice ka naručiocima.
Prestala je, kažu, kada je počelo pamćenje da je izdaje. Sve češće su se žalile nezadovoljne mušterije, da je zaboravila da u lelekanju spomene da je pokojnik hteo to i to ali nije stigao za života. Jedared je, pričalo se dugo, kada je umro onaj Stojan iz susednog sela, stigla na groblje u poslednjem trenutku. Videla sahranu, zaletela se, pala ničice, kako priliči kada je takav gazda kakav je Stojan bio u pitanju. Kuka Dragica, zapeva, leleče na sav glas, čuje žamor oko sebe, ali ne reaguje. Onda pogleda krstaču, pa vidi piše Voja! Kakav crni Voja, kad je Stojan umro! Digne glavu, u pola glasa upita ženu koja je prinosila rakiju:
- A draga, je li ovo gazda Stojanova sa’rana?
- Nije, kumo, ovo je Vojina.
- Ju, draga, ja pogrešila!
Pričaju očevici da je djipila kao da je goni trista vragova, pa otrčala na drugi kraj groblja, gde su već ukopali Stojana bez narikače!
Od tada je više nisu pozivali!
Dragici je bilo teško. Poslednji put je pustila glas na sahrani mužu. Kažu, nikad bolja nije bila! Hteli su neki ponovo da je angažuju, ali je odbijala.
A jedini razlog da, pod stare, usamljeničke dane pusti glas je bio kada stane na ogradu, pa onako još uvek snažno, ali po malo drhtavo vikne:
- Micooooooo, ooooj, oooooj, oooooj, oooooooooooooj!!!!!!
Pojavila se ili ne sestra na kapiji, Dragica bi nastavila!
- Ooooooo, Micooooooo, da te vide svi andjeli, hajdeee na kafuuuuuu!!!!
Došao jedared, tako, unuk Milorad, Micin najmladji, školarac, student. Isprva se smejao Dragičinom naricanju za kafu, onda pokušavao da ih ubedi da ne treba tako, što selo da čuje šta rade, ali sve bez uspeha! Dragica bi svakog dana, makar dvared, a nekad i više, kad joj pritisak spadne, pozivala Micu na kafu!
Kad je sledeći put stigao, Milorad ponese mobilne telefone. Jedan baba Mici, drugi baba Dragici! Neka se onda dozivaju kako hoće i odakle hoće! Okupio svoje dve babe u Micinoj odžakliju, održao lekciju kako se koristi mobilni, probale one nekoliko puta i išlo im! Vidi ti to, umeju da pozovu jedna drugu! Zadovoljne se razišle, a Milorad srećan otišao u grad.
Nije prošlo nekoliko dana, dodje on ponovo baki u posetu. Ide putem, prilazi kući, i gleda. Na kapiji svog dvorišta stoji, s mobilnim u ruci, baka Dragica. Pritišće dugmiće, zove, znači garant Micu! Zastao Milorad, čeka. Dragica drži i dalje onaj mobilni u ruci, ispred očiju, i onako staračkim, ali još uvek prodornim glasom dreknu u telefon, kao da je mikrofon ovih modernih pevaljki:
- Micooooooo, ooj, ooj, ooj, oooooooooooooj!!!!!! Kafaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
To ono kao kad komšinica zove komšinicu telefonom "preko prošća": "E Mico, izađi-der na ogradu da ti nešto kažem!"